Iza zidina čula se tužbalica,
vazduh je pucketao u strepnji zaspalih bregunica
dok su masline spavale stojeći u usamljenoj tami.
Već je bilo kasno, čak i kad sam vratio srebrnjake.
Prekasno je i sad, ali još jedino mi konopac
preostao da zaustavi nezacelivo kapanje duše
po ravnodušnim vekovima.
Nisam se pravdao. To su izmislili drugi
da opravdaju sebe. Plašio sam se samo
da pri varljivoj mesečini ne pogrešim.
Tako bi sve propalo. Tek posle sam video
noćnog leptira. Možda je Duh stigao
suviše kasno da me opomene, ili nas je
anđeo žalosno posmatrao. Otkako su mi
sebični proroci ponudili izdaju -
primamljivu večnost, tako zaslepljujuću
da od nje ne videh ništa drugo, samo sam
mislio o tome – izazvati Gospoda i biti mu ravan.
Greše oni koji misle da je to bilo zbog srebrnjaka.
Oni su samo uobičajeni formular
koji dobiješ u zamenu za dušu.
Sloboda je otvorila svoja mnogobrojna vrata
i ja od svih njih izabrah tebe,
Sodomo, čekaj me...
Iz Književnog magazina, 181-186, SKD
Na slici, Juda izdaje Hrista
